Ivana Jevtić 1213/13          

Jednosmerna ulica

                Granice. Da li uopšte postoje? Ne bih rekla da u poređenju sa celim svetom mogu naći neku veću granicu, mada, nikad se ne zna. Iz dana u dan, dešavaju se stvari u koje, na prvi pogled, i ne poverujemo. Vremenom, shvatimo da su realne. To je neko čulo koje posedujemo, koje nam na trenutak otvori oči kao da smo videli duha, navede nas da vrisnemo zbog iznenađenja koje smo upravo ugledali. Stojimo ispred te nesmešne šale, pokusavamo da se vratimo u svet koji nas okružuje, ali ipak smo ukočeni. Kosti su u nekom čudnom položaju i postavljaju nam uslov. Ukoliko se pomerimo, neka od njih će se prelomiti. A kao što znamo, bez njih ne možemo. Pa zbog toga, ostajemo još par sekundi u tom čudnom polozaju, odsutni, izvan ljudi koji se kreću normalnim hodom. Razume se, po koji prolaznik je pomalo ubrzao korak jer žuri na posao, ili pak da svojoj voljenoj odnese ružu kako se ne bi osušila, ali većina je tu, umerenim tempom korača ulicom. A mi, mi se još uvek nalazimo u onom, kako bi se danas reklo, slow motion-u. Ili ipak ne. To je za nas već nepoznata reč. I to, ne zbog toga što smo je upotrebili na stranom jeziku, već zato što ne opisuje naše trenutno stanje. Mi se ne pomeramo, tako da, samim tim, nismo ni usporeni, već ukočeni. I kako sekunde odmiču, kosti postaju popustljivije. Dozvoljavaju nam da se pomerimo i vratimo u realnost. Nakon toga, očni mišići su već u normalnom položaju. A onda sledi pitanje “Šta se zapravo desilo i gde sam na trenutak odlutao?”. Shvatamo da je ono što smo upravo saznali previše za nas, tražimo stolicu od umornog pekara, koji već satima stoji pored, već ostarele peći, i peče onaj gradski hleb koji omamljuje prolaznike svojim mirisom. Ostajemo u sedećem položaju još par minuta i nastavljamo da razmišljamo o svemu, a onda se prisećamo i slika iz prošlosti, kako bismo što bolje povezali ono što smo upravo saznali.
                Shvatili smo da ljudi odlaze. Ponekad, oni to rade kako bi nam nedostajali. Navikli su da budu u centru pažnje, pa to koriste kako bi svi pitali za njih. I da, zajedno sa tim ide i još par reči koje služe kao opis tada ‘nestalog’ lica. Uvek je znala da ga voli, znala je da je srela nekog ko joj znači. Kada kažem voli, ne mislim odmah na ljubav zaljubljenog para, koji širi pozitivu svuda oko sebe. Na početku ga je volela na neki čudan način. Zašto kažem čudan? Nekog, koga poznajete vrlo malo, ne možete voleti, može vam biti drag. I to, na kraju, dođe do vašeg mozga kao informacija da volite. Što i nije tako loše. Slanje SMS poruka je postalo svakodnevno dešavanje. Nekoliko desetina poruka na dan, u kojima su jedno drugom objašnjavali šta rade, kako se osećaju, šta će raditi. Znam, i ja sam pomislila da su to banalne stvari, koje nije potrebno ponoviti million puta dnevno. Međutim, oni su mislili suprotno. “Hej, ići ću do onog kafića na uglu, a ne do onog za koji sam ti maločas rekao.”, to je bilo sasvim dovoljno da poverenje poraste za jedan stepen više. Navika je čudo, kažu, i već posle par dana ona je to osetila. Mislila je, jer su joj prijatelji to stalno ponavljali, da kada pomenu reč “navika”, misle na neki neodređeni odnos dvoje ljudi, koji već prestaje i da bude neka vrsta odnosa. Prerasta u neku tišinu, ponestaju reči, a oni deluju kao stranci kada su zajedno. Nemaju o čemu da pričaju, već su samo navikli da provode vreme zajedno. Čak i uzaludno, činilo se. Međutim, shvatila je da nije tako. Navika ima i pozitivnu stranu, stranu koju je tada prvi put spoznala. Pored toga sto joj je svako jutro njegova poruka izmamila osmeh na lice, bilo joj je jasno i milo da upotrebi izraz “Navikla sam na to”. Nije mogla a da nakon dugog sna, ne pogleda u mobilni telefon, koji je stajao na polici pored njenog kreveta, i vidi njegovo ime na ekranu. Samo mali pomeraj njenog palca na levoj ruci, i poruka je već otvorena. “Dobro jutro ljubavi”, nasmejala bi se posle pročitane poruke u sebi, i odmah nakon toga pritisla dugme “Reply”. Volela je da odgovara na njegove SMS poruke, pa makar odgovor sadržao i samo jedan “smile”, kako bi se to u današnjici reklo.
                “Prošlo je već dosta vremena, skoro dve godine, neprestano se čujemo, sada i razgovaramo pomoću popularnih programa koji funkcionišu preko interneta. Međutim, nismo se videli dugo.”.
Deluje mi kao da će se uvek sećati tog trenutka. Trenutka kada su se videli. Bila je nasmejana. Ustala je i odmah pogledala telefon. To joj je već postala navika. Volela je da koristi tu reč, mada su joj prijatelji u okolini pričali onu negativnu stranu nje. Prošlo veče su se dogovorili da se nađu. Bila je uzbuđena, ali ne toliko kao tog jutra. Nakon pročitane poruke koja joj je govorila da on želi da je vidi, skuvala je sebi kafu, kako bi ostala odmorna. I evo, i alarm se čuo, navila ga je u 10:00, a ustala je u 9:47 iz ko zna kog razloga. Mada, kao što znamo, snovi su čudo, često sanjamo ono što treba da se dogodi ili ono što se već dogodilo, a da to i ne znamo. Jednostavno zaboravimo i više se nikad ne setimo toga. Možda je ona sanjala njega, tačnije susret sa njim, pa se od uzbuđenja probudila koji minut ranije. Ni sama nije znala. Dok joj je išao u susret tom dugom ulicom, naletela je na prolaznika koji joj je zatražio novčanicu. Nije oklevala. Nakon što je izvadila iz novčanika nešto novca, nastavila je dalje. Zagrljaj. Ostali su tako dugo, videlo se da su uzivali grleći se. On konačno može da oseti toplinu njenog struka stežuci je snažno. Izgledalo je kao da ona odmara ruke na njegovim ramenima, međutim, nije to želela. Želela je samo da dugo ostanu u tom položaju, ne puštajući jedno drugog.
                Posle tog nezaboravnog sastanka, prošlo je 6 meseci. Čini se kao da je skoro bilo. Kažu da se muškarci mnogo više vežu kada vide devojku, osete njen miris kose, talase istih tih pramenova kada lagano korača cestom. Javljao joj se sto je više mogao. Upotrebila sam ponovo izraz “javljati” umesto “vidjati”. Nažalost, nisam pogrešila. On je sutradan napustio grad, a na njima je ostalo da odluče kako će dalje. Znali su da u virtuelnom svetu ne mogu opstati. Ipak, pokušali su. Svakodnevno su se čuli, samo, mnogo češće nego ranije. Pomislićete može li više? I da, ipak je moglo. Pričao joj je sitnice, šta će ručati, šta večerati, šta će obući, šta će oprati, šta će spremiti za sutra, o čemu razmišlja, pa čak i o tome kakvu će hranu kupiti za svog kućnog ljubimca. Nije joj smetalo. Naprotiv, uživala je u toj čaroliji. Živeti svoj zivot a znati u potpunosti sve o životu bića, koje naravno, niste vi. Sve je bilo idealno, delovalo je kao da ništa ne može uništiti svet izgrađen sa toliko ljubavi.
                Znala je svaki njegov korak. Ili ipak nije? Kako prolaze dani, sve se više bliži njihov drugi susret. Čudno je reći “drugi susret” dvoje zaljubljenih, a pritom znati da pripadaju jedno drugom već 3 godine i 7 meseci. I evo, već je tu, četvrtak, 17h. Ne znam još uvek da li je čekao ispred ulaznih vrata kako bi otkucao stari sat u centru grada i naglasio da je 17h, ali učinilo se kao da je bilo tako. Odmah nakon odzvanjanja, već staromodnog sata koji nije gubio na zvuku, zakucao je na njena vrata. Potrčala je ka vratima i otvorila. “Hej!”, začuo se zvuk koji se provlačio kroz njegovu usnu duplju. Dobro poznat glas joj je zagolicao i onaj nasitniji deo duše. Zagrlila ga je, ali ovog puta, taj zagrljaj je trajao mnogo kraće nego prošlog puta. Šta znam, možda je i to neki znak. Pozvavši ga unutra, ugledala je dečkića koji se skoro skrivao iza police sa knjigama. Policu je stanar, koji je živeo odmah preko puta njenog stana, čuvao u hodniku. “O, imaš društvo?”, odjednom je nastala tišina. Nakon toga  rekao je, čini mi se malo postiđenim glasom, “Da, poveo sam i njega.”. To “njega” na nju nije ostavilo veliki utisak. Pozvala ih je da uđu. Bila je previše uzbuđena da bi razmišljala ko je dečak koji je došao sa njim. Servirala im je večeru, koju su odbili. Ko zna zašto. Izgovor je bio “Nismo gladni.”, na šta se ona samo osmehnula i skuvala mu kafu. Ovaj sastanak je delovao pomalo hladno. Ne, nije hladno. Delovao je prazno. Gde su ti zagrljaji, poljupci, osmesi? Priznajem, bili su, ali ne toliko kao i prvog puta. Ona je to osetila, ali se ipak tešila da mu je bilo neprijatno za izlive nežnosti pred desetogodišnjakom, kojeg je , mislila je ona, možda sreo usput, ili pokupio ispred kuće njegove sestre. Znala je da ima sestru i da ona ima sina, međutim, nije mogla da zna da je to on. Pričali su satima. Dok je vreme odmicalo, dečak je neprestano gledao u sliku koja je stajala na polici. Izdvojena od ostalih, privukla bi pažnju svakome ko uđe u taj stan, koji je bio ispunjen modernim detaljima. Bila je to slika zaljubljenog para koji je upravo sedeo na metar od nje i koji je razmenjivao reči kao da su poslednje na svetu, pa žure da ih izgovore da im nekud ne umaknu. On je zračio čudnom energijom, svetlo-plava košulja ga je činila elegantnim, zbog čega nije skidala pogled uperen pravo u njegove krupne oči. Međutim, odjednom se setila da nisu sami, i okrenula se ka desetogodišnjaku koji je sedeo na korak od nje. “Mališa, zašto ne uzmeš kolač koji sam spremila? Tvoj….”, a onda je zastala. Nije znala kako da nastavi rečenicu. Zapravo, htela je da kaže da čovek kog voli i koji sedi preko puta nje, obožava taj kolač. Zbunjenost. Nije znala šta je on dečaku.
                “Stojimo ispred te nesmešne šale, pokušavamo da se vratimo u svet koji nas okružuje, ali ipak smo ukočeni.”. Ovog puta, ta njena ukočenost trajala je više od godinu dana. Nije mogla da se pomiri sa tim što je te večeri saznala. Znala je da je on dosta stariji od nje, ali nikada na to nije stavljala akcenat. Važnije su joj bile stvari koje su je činile srećnom, njegov osmeh, kosa, obrve, koje su izgledale kao da je poput nekog manekena bio u salonu lepote da ih oblikuje. Činjenica da je, tadašnji desetogodišnjak, koji je sedeo pored njega, na korak od nje, njegov sin, ostavila ju je bez reči. “Sada shvatam zašto smo se, za više od tri godine, videli samo dva puta. Shvatam zašto mi je ujutru slao poruke, koje su mi predstavljale sve, a umesto toga me nije pozvao, taj mališan je sigurno tada spavao, pa nije hteo da rizikuje i probudi ga. Vremenom, navikla sam bez njega. I opet ću upotrebiti tu dvosmislenu reč “navika”. Nažalost, i ja sam morala da ugledam njenu lošu stranu. Bilo mi je drago da se cela ta priča nije završila svađom. Ipak, još uvek pogledam tu fotografiju na kojoj smo zajedno. Naslikana je na terasi jednog restorana, koji je namenjen samo za parove. Mislila sam da ćemo imati još mnogo takvih slika, koje ćemo u starosti pokazivati unucima i smejati se našoj vezi, koja je bila tako čudna.”
                Pisma na njenu adresu nisu stizala, iako se u početku nadala da će, osim neplaćenog računa, u poštanskom sandučetu naći i pismo sa njegovim imenom, to se nije dogodilo. Nakon nekoliko godina, kada se cela situacija već smirila, stigla je čudna, crvena koverta. Ovog puta, ona je bila dostavljena ispred njenih ulaznih vrata od stana. Vraćajući se kući, posle napornog dana na poslu, žurila je da pročita pismo, jer joj je poslednjih dana majka stalno pisala. “Čudno! Zašto ovo pismo nije kao i sva ostala bilo u poštanskom sandučetu?”. Otvorila ga je. “Prošlo je toliko godina. Do sada nisam imao hrabrosti da ti sve ispričam, ali sada, kad već znam da imaš stabilan život, muža i dete, reći ću ti i zamolio bih te da ovo pismo nakon toga pocepaš i baciš. Te veceri, na našem drugom sastanku, sleteo sam avionom u tvoj grad. Sve je izgledalo neverovatno. Nedelju dana pre toga naručio sam 100 crvenih ruža i flašu najskupljeg vina, samo za nas dvoje. Otišao sam do najbližeg hotela, ostavio svoje stvari i uputio se ka određenoj cvećari. Na putu do tamo, nekoliko puta sam ostao bez daha. Znaš draga, preveliko uzbuđenje je vladalo čitavim mojim telom. Stigao sam do cvećare, kada me je prodavačica, inače i vlasnica cvećare, upitala da li sam ja čuveni gospodin koji je iz daleka naručio baš kod nje ruže, na šta sam odgovorio potvrdno. Pružila mi je buket svežih, crvenih ruža, posle čega sam se uputio ka izlazu. Usput sam svratio po davno naručeno vino. Stigavši u hotel stavio sam ih lagano na ležaj, koji je zauzimao polovinu sobe i otišao sam da se osvežim. Nakon tuširanja, pokupio sam cveće i krenuo ka tebi. Međutim, na vratima me je čekao čudan čovek, nešto mlađi od mene. Zapretio mi je. Rekao mi je da biram ili da odustanem od tebe ili da zauvek nestaneš sa ovog sveta. Vrteo sam se po toj uzanoj hotelskoj sobi, pokušavajući da nađem načina da nas spasim. Milion puta sam krenuo sa mišljenjem da ću te brzo uhvatiti za ruku i da ćemo pobeći na kraj sveta gde nas niko neće naći. Odmah zatim, usledila je misao da je taj, pomalo strog covek, možda već imao plan B, plan koji će ostvariti ako pokušam neku od jednostavnijih ideja. Da draga, tada sam morao da odustanem od tebe. Ali kako? Šetam po sobi tražeći načina. Toliko toga me je vezalo za tebe, a sada moram da odustanem, da se okrenem i nastavim dalje. Ko zna s kim, ko zna gde. U svakom slučaju, bez tebe. Krenuo sam ka tvojoj zgradi i mislio da ti kažem da te više ne volim, da sam sve vreme glumio ljubav. Srce mi se kidalo dok mi je takva misao prolazila kroz glavu. Video sam sebe u telu čudovista. Ali, kako kažu sreća u nesreći. To je ono što me je zadesilo. Naišao sam na mališana koji je bio tih, sedeo je na stepeništu. Pitao sam ga da li hoće da krene sa mnom do moje prijateljice. Iako zbunjen, jer me prvi put u životu vidi, krenuo je. Pretpostavio sam da je bio nesrećan, možda i bez roditelja. A onda, stigli smo na tvoja vrata. Ostatak znaš. U koverti se nalazi i jedna fotografija. Nju takođe pocepaj kada je budeš videla. Volim te. Zbogom.”. Nije poverovala u ono što je pročitala. Ovog puta nije bila ukočena, već pomalo bezosećajna. I, nije to ona bezosećajnost kada te ne zanima apsolutno ništa. To je ona vrsta kad si u tolikom šoku da, kako god odreagovao, ostaćeš u tom istom stanju. Skupivši snage, izvukla je fotografiju. Nadala se da ih je krišom naslikao te večeri na prvom sastanku. Da slika koja je dugo stajala na njenoj polici nije jedina, međutim, nije bilo tako. Povlači fotografiju iz koverte. I da, to je ta, čuvena fotografija njenog muža.
                “Ponekad  ne umemo da opišemo kako se osećamo, samo znamo da je svet, za koji poželimo da nismo deo njega, realan, da upravo mi pripadamo tom svetu, i da ne možemo da se vratimo u prošlost. Dan, kada nisam znala gde se nalazim. Čitajući pismo, osećala sam se kao da se ceo taj svet ruši, kao da bih dala sve da se vreme vrati, da ga ponovo sretnem, zagrlim, poljubim.”. Ali, kasno je. Cepajući fotografiju, kao i pismo, nije mogla da poveruje u to da je čovek, sa kojim ima dete i koji joj je, na neki način, pomogao da zaboravi prošlost, bio isti onaj čovek koji joj je pre nekoliko godina uništio sreću, oduzeo ljubav njenog života, doveo je do razočarenja, do nezalečive rane na srcu, kada je na vratima jedne hotelske sobe, nešto pre 17h, zapretio nedužnom čoveku, koji je samo želeo da je voli čitavog života.

             Svet…samo četiri slova. Međutim, kad bolje razmislim, to je neuporedivo više. Sama pomisao da je svaki moj korak, u stvari, korak napravljen u svetu i svaki moj udisaj i izdisaj isto to, navodi me na razmišljanje. Pitaš se šta za mene predstavlja svet? Reći ću ti. On je poput čarobne kugle koja s vremena na vreme zasvetli, ali isto tako se to svetlo i iskljuci. Da, to je onaj trenutak kada postanemo razočarani u sve oko sebe.
            Svet u kome živim je pomalo čudan. Ponekad se pitam da li iko od nas može da izabere neki drugi svet. Uostalom, nisam jedina koja postavlja sebi retorička pitanja. Znam da bi svako od nas želeo da ima svet na dlanu, da samo jedan pokret ruke može da dovede do nestvarnog osećaja, osećaja da smo okruženi smehom koji nas svake sekunde ispunjuava. Ali kad se okrenem oko sebe, shvatim da postoje ljudi koji pate, kojima je nečija ruka jedini spas i koje usreći i ‘’onaj’’ blagi let leptira. Ljudi, kojima je za sreću dovoljno malo.
            Kažu da je teško “pogledati istini u oci”. Zašto to misle? Zar je to jak bol koji niko od nas ne može podneti? Ne, ne postoji nikakav bol, tu je samo strah koji nas u trenutku obuzme. Posle toga sledi pitanje: ‘ Gde sam ja? Osećam li tlo pod nogama? ‘. To su trenuci slabosti. Tada često razmišljamo pesimistički. Pitamo se da li pripadamo svetu u kome živimo. U stvari, jedina istina je da svako od nas pripada tu gde se nalazi. Na televiziji danas često mogu čuti teška materijalna stanja, razne bolesti i slično. A onda mi kroz glavu projuri samo jedno pitanje:’Zar i toga ima u svetu?’. Niko od nas ne zalazi u takva pitanja. Svi misle da je svet savršenstvo, da ne postoji nijedna grančica koja bi mogla da se slomi nakon što preko nje pređemo. Međutim, nije tako. Svet ima dosta puteva i od nas zavisi koji ćemo izabrati. Jedino što znamo je da svaki put vodi do cilja i da svaki sledeći korak može biti još jedan korak više ka cilju, a isto tako može biti i ostvarenje cilja. Zaboravljamo da ćemo naići na pustinju gde nema ni kapi vode, a da već u sledećoj možemo ugledati izvor.
            Kad bolje razmislim, svako od nas bi trebalo da prihvati svet onakav kakav jeste. Zar njegova vrednost nije u tome što je jedini? Jeste, ali retko ko gleda iz te perspektive. Svet u kome živim.. U stvari, svet u kome svi mi živimo. Znam da je teško poverovati da u ovom trenutku postoji stvar koja povezuje mene i još hiljade ljudi koji žive pod istim nebom, ali tako je. U tome je i poenta ovog sveta u kome se trenutno nalazimo, jer možda drugi nikada neće postojati.
            Svet u kome živim možda i nije savršen, ali kada bolje razmislim, postoji li nešto što jeste? Ljudi greše kada traže ‘dlaku u jajetu’. Zapravo, oni ne samo da ne žele nego se i ne trude da sagledaju onu divnu stranu sveta. Baš zbog toga postoje dosta razočarenja, padova i suza na ovom svetu. Treba svaki dan živeti kao da je poslednji, jer se on nikada više neće ponoviti. Svet je u stvari dar koji je poslat pre mnogo godina sa namerom da stvori ta nežna stvorenja koja će ga ispunjavati. Da stvori ljude.

U senci daljine

            Hej... čujem ti korake. Nemoj. Zašto sada dolaziš kada znaš da ćeš otići ponovo. Ne otvaraj rane koje već zarastaju. Ma ne brini, ipak, važno je da si tu. Misliš da neće uspeti? Varaš se, svako u životu dobije drugu šansu. Mi ne? Ma daj, i mi smo deo ovog sveta. Pružiću ti ruku, još jednom. Uhvati je čvrsto, jer ako isklizne iz tvoje, izgubiće se, nećeš je naći. Tada nas više neće biti? Da, baš tako. Svet neće znati za nas. Sada si tu, pored mene. Mogu te snažno zagrliti, reći da te volim. A sutra? Ma, ko još misli šta će biti sutra. Eto, odlaziš. Tvoju ruku ću još jednom dodirnuti, još jednom ću te pogledati  i reći da te volim. Osećaš li srce koje kuca? Ne pušta te da odeš. Želi da izađe i šapne ti da ti je mesto pored njega. Ne, ipak ne uspeva. Plače iznutra. Zove te, ali nema snage, guši se u suzama. ’’Hej, vratićeš se? Ponovo ćeš me čuti kako kucam samo za tebe? Hoćeš, znam.’’, tešilo se. ’’Sjaj u tvojim očima ćemo ponovo videti? Ponovo ćemo prosuti čašu vode koja će poteći niz obraz? Pa da, hoćemo ali od sreće, kada te ponovo vidimo.’’, pričale su oči dok su gledale kako odlaziš. Gledale? Pa, ne zaboravi! Sve su videle kroz maglu. Maglu? Da, baš onu koja se stvorila kada su suze tekle iznova dok su prethodne klizile i zaustavljale se na usnama. Usne koje će te poljubiti ko zna kada? Da, baš  te. ’’Dodirnućemo vas ponovo? Tako tople i nežne? Reci nam da hoćemo. Treba nam to.’’, ruke su drhtale jer nisu mogle da progovre, da kažu ono što žele. Ne zaboravi da gradim naš svet. Svet pun sigurnosti, jer ga ti činiš sigurnim, svet bez suza, jer umeš da me nasmeješ u svakom trenutku, svet pun leptira koji svojim šarenim krilima ispunjavaju sve. Da, to su baš oni leptirići koje na trenutak ostetim kada si pored mene. Svakog dana me probudi sunce i kao da želi nešto da mi kaže. Hej, pa to ti želiš nešto da mi šapneš? Slobodno reci, jer baš to sunce greje i mene i tebe. Nažalost, to je jedina stvar koju u istom trenutku možemo i ja i ti videti. Hiljade kilometara? Ma, samo četiri brojke koje se koriste u zamenu za par slova. Da, bilo bi lepo da je tako. Tih hiljadu kilometara nas dele. Dele? Pa ne, ti si u stvari tu, pored mene. Osećam kako dišeš. Ali, zašto ne mogu da te dodirnem? Aha, to je zato. Pa zašto mi odmah nisi rekao da si se sakriio tu u mom srcu? Pa zato te i osećam. Sada znam. Tu si, ne postoje nikakvi kilometri. Postoji samo srce  u kome si se sakrio i treba ti vremena da pronađeš put i samo se pojaviš. Pitaš se zašto samo da se pojaviš? Ma daj, jednostavno je, neću te pustiti da iz njega izađeš. Prolazi vreme. Vredi čekati. Svakom treba vremena. Nekom više, nekom manje. Daću ti dovoljno. Dovoljno? Da, upravo onoliko koliko ti je potrebno da nađeš put, daš mi znak da si tu, pružiš mi ruku. Do tada, nosiću te sa sobom. Srce je malo. Ponekad se zapitam kako se tako mala stvar pomera. Sada znam. Pomera se jer si ti u njemu i svakog dana mi daješ na hiljade znaka da si  tu. Znak? Pa da, jedan moj otkucaj srca je jedan tvoj znak. Dakle, sada  znaš koliko mi značiš.