Od prvog razreda osnovne škole umesto časova fizičkog, učiteljica nam je našla nekog čoveka koji nam je držao časove folklora. Taj čovek se zvao/zove Radojca, što ja tad uopšte nisam shvatio kao ime, nego kao zanimanje, i mislio sam da se tako zove svaki čovek koji drži časove folklora. Tako da mi od prvog razreda nismo videli ni L od lopte ili nešto slično tome, osim u specijalnim prilikama. U početku sam mrzeo to "poskakanje" ali sam ga vremenom zavoleo.

Po prelasku u drugu osnovnu školu na Karaburmi, gde je društveni život "dosta grublji", nego  na Novom Beogradu, učili su nas aktivnostima prihvatljivim za to područje, RUKOMETOM.

Paralelno sa rukometom sam nastavio i folklor, Ovog puta u KUD "ABRAŠEVIĆ" i sa njima proputovao dosta zemalja i gradova. Upoznavao ljude iz drugih zemalja i kultura.           

U Abraševiću sam stekao mnogo pravih i meni dragih prijatelja, i to je period koji je dosta obeležio moj život.

Bilo je tu i drugih sportova koje sam trenirao, ali bili su prolazni.