Nedaleko od gradića Nemea, na Peloponezu, postoji malo naselje Kalivija. Na prvi pogled ni po čemu se ne razlikuje od drugih mediteranskih sela: nekoliko kafanica i mnoštvo ljudi na ulicama, čak i u radno vreme. Gradska kuća je malo oronula, biblioteka i Centar za kulturu su se šćućurili negde u tišini njenog prikrajka.

Tamo se niko ne uznemirava kada vidi zalutale turiste. Jednostavno, naprave mesta na sklepanoj klupi. Klupe su, izgleda, obavezni inventar svakog dućana. Time je pitanje gostoprimstva rešeno.

Verovatno se niko od putnika ne bi ni setio da postoji ovo naselje kada ne bi kupio njihovo vino „Herkulovu krv” i kiseli sir koje su seljaci patentirali. E, zbog toga vredi ponovo doći i još jednom pročeprkati po prastarim podrumima kamenih kuća u kojima su zatrpane boce toliko stare da se ni domaćin ne seća njihovog porekla.

Lepo je kada je vaše naselje prepoznatljivo. Osetite neki ponos, makar i trenutno.

Zato naselja koja nemaju tradiciju pokušavaju da je sami stvore i kasnije ljubomorno neguju.

Kada je „deljena” tradicija, Kačarevci su stali u „red” tek onda kada su atovi, hrtovi i vino rujno podeljeni drugima, tako da je od sve epike i romantike Kačarevu preostao ukusniji deo „banatskog antibiotika”. Poslednje nedelje februara, pred uskršnji post, Kačarevo posete hiljade gostiju, koje ovde nazivaju turistima, s namerom da se zabave i ponešto kupe. Tu je i mnoštvo novinara koji traže neku zanimljivost kakvih je na „Slaninijadi” uvek bilo, poput one kule od slanine, najduže kobasice i slično.

Same Kačarevce ta gungula zabavlja. I nimalo se ne obaziru na zluradost komšija koji pitaju ko je tu glavni akter. Zaboga, slaninu još niko nije sintetisao u laboratorijskim uslovima!

Sve što je novo, i zanimljivo je. „Slaninijada” odavno nije „nova”, pa kada upitate goste ili domaćine „kako je bilo”, obično odmahnu rukom uz neodređen odgovor. Kao, bilo je kao i uvek; kako bi i bilo drugačije?

Dolaze gosti i iz velikih gradova. Baš oni su i primetili veliki nesklad između naselja koje teži da se urbanizuje, u kome od poljoprivrede živi svega nekoliko porodica, i tipične vojvođanske paorske svetkovine, kakva je „Slaninijada”. Ono što je još uočljivije jeste da domaćini, sa svojim mediteransko-dinarskim genima, nikako ne mogu da imitiraju panonske mornare, tako da one krupne i razdragane Lale s amblema „Slaninijade” glume glumci iz Pančeva. I tamburaške orkestre Kačarevci „uvoze” jer bi i sama vojvođanska bisernica bila zbunjena kada bi se našla u rukama onih čiji su očevi držali gusle, šargije, zurle, tapane i gajde.

Kačarevo je i inače, po mnogo čemu, kontroverzno naselje. Možda baš zato što je satkano od mnogih nacija i njihovih kultura, dok se u isto vreme nametala i potreba da se prihvati tradicija starosedelaca koja je toliko drugačija od izvorne.

Ukoliko Kačarevci i dalje žele da budu „najslaninarskije” mesto na svetu, onda će, baš kao Grci, u svako doba dana morati da omoguće pristup tavanima i pušnicama, šunkama i kobasicama. Pa kada turista zatraži „kačarevački brend”, domaćin treba samo da pokaže: „Eno ti tamo, pa biraj”. A onaj koji to nema, moraće da se pobrine da reši ovaj problem, jer kako bi to bilo ostati neuklopljen u specifičnosti koje Kačarevu daju toliko prepoznatljivu notu?

Zasad s pomenutim grčkim naseljem imamo zajedničko to što su ulice pune ljudi, naravno, i u radno vreme. I to što muzika svuda trešti. A da, i improvizovane klupe ispred nekih prodavnica i berbernica.

Pošto u naselju živi 17 složnih nacija, 17 tradicija iz 17 zavičaja, e tu, svakako, ima nečeg čega drugde nema. Zato je, na primer, poznati privatnik Sima Najdoski ispred svoje radnje postavio „cerešnevo topče”, mali top od trešnjevog drveta, simbol Kruševa i ilindenskih ustanika, kao svojevrsnu sponu između starog i novog, tradicije i današnjice. Da podseti i sebe i svoje naslednike na stari zavičaj.

Ima u Kačarevu još mnogo čega, ali desi se i da nema onog čega bi trebalo da bude. Kačarevo je, usled nepouzdanosti i neusklađenosti voznog reda, zaboravilo svoju „kačarevačku skupštinu”, mali sivi šinobus koji su putnici bezbroj puta gurali „na ruke” ne bi li što pre stigli do svojih radnih mesta ili kuće. Nikako da zaživi kačarevački časopis koji su entuzijasti, uz prilično dobru koncepciju, pokretali.

Možda je problem u tome što, kako reče jedan od njih, takav časopis treba da piše o „kačarevačkim stvarima”. Ako o tome ima malo da se napiše, onda je to zabrinjavajuće.

U svakom slučaju, ono čega nema, treba osmisliti, dati mu život i uživati u njegovoj lepoti.

Zurle, gusle, bisernice, tapani – sve je to naše, naš je i osmeh uz prepoznatljivu kačarevačku „jovovaču” i još ponešto što vedri i razgaljuje dušu i srce.

Turisti moraju svake godine da budu iznenađeni nekim novim kačarevačkim čudom.

A baš sada, usred leta, slanina bujno raste kako bi se u februaru kočoperno šepurila pred žirijem očekujući da će baš ona zapeti za iskusno oko i podići se na tron.

Raste. I danju i noću.

SNAGA JE U UPORNOSTI I SLOZI
SELO POPRIMA OBRISE URBANOG NASELJA

Kačarevo je naselje koje je među prvima u okolini rešilo brojne infrastrukturne probleme. Još sedamdesetih godina započeli su brojni poduhvati – asfaltirane su skoro sve ulice, uveden je vodovod. Usledio je niz drugih aktivnosti – izgradnja nove škole i hale sportova. Početkom devedesetih selo je gasifikovano. Od velikog značaja je formiranje komunalnog preduzeća. Međutim, to sve nije dovoljno. Bar ne za Kačarevce, prepune novih ideja.

Bora Nikolovski, predsednik Saveta Mesne zajednice, kaže da je poslednjih godina Savet akcenat stavio na adaptaciju zgrade Mesne zajednice, jer je to, kako kaže, „kuća svih građana”. Ta zgrada daje identitet Kačarevu. U njoj se Kačarevci venčavaju, u njoj se obavljaju brojni administrativni poslovi značajni za život sela. Takođe, preuređen je centralni trg, postavljeni su kandelabri. Ujedno su adaptirane prostorije za lokalno komunalno preduzeće i biblioteku koja će uskoro početi da radi u novom ambijentu. Uloženo je oko milion dinara u adaptaciju Hale sportova tako da sledećih nekoliko godina neće biti potrebe za većim ulaganjima. Uređeno je i pet dečjih igrališta i prostor oko crkve.

U lokalni sport se ulaže oko milion dinara godišnje. U sportskim klubovima trenira više stotina dece i omladinaca.

Takođe, izgrađena je kapela kao svojevrsno spomen-obeležje podunavskim Nemcima koji su živeli na prostoru današnjeg Kačareva, a oni će se sami pobrinuti za postavljanje spomen-ploče na kojoj će biti ispisana imena Nemaca sahranjenih na tom delu groblja.

Pokrenuta je inicijativa za otvaranje policijske stanice u ovom naselju koja bi imala nadležnost nad Kačarevom i nad još dva sela. Obezbeđen je odgovarajući prostor u zgradi Mesne zajednice tako da se očekuje pozitivan ishod na jesen.

Postojeći arteski bunari trenutno mogu da zadovolje prosečnu potrošnju vode od oko 70 litara u sekundi. Međutim, činjenica je da su vodovodne cevi izrađene od cement-azbesta, koji nije poželjan. Sva naselja koja su sedamdesetih godina gradila vodovodne mreže imaju takve cevi. U svakom slučaju, jednog dana će morati da se rekonstruiše vodovodna mreža u dužini od oko 30 kilometara i da se postojeće cevi zamene savremenijim.

Ima izgleda da će u skorije vreme biti asfaltiran kolski put koji vodi od raskrsnice kod naselja Skrobara do Banatskog Novog Sela u dužini od oko tri kilometra. Ovaj put bi puno značio čitavom regionu jer bi pravac prema Vršcu bio skraćen za oko 20 kilometara, a saobraćajnice ka Pančevu bi bile rasterećene, jer poljoprivrednici iz okolnih sela ne bi morali više da prolaze kroz grad odvozeći šećernu repu u kovačičku šećeranu i kukuruz u Skrobaru.

Mnogo je želja, ali ako se zna koliko su žitelji uporni, verovatno je da će one biti i ostvarene.

Izvor: Pancevac press

The establishment of the village Franzfeld was instructed within the military border at that time 1791 by the German and later Austrian emperor Leopold II.. Afterwards the village to 1792 was established and taken in June 1792 by that already 1791 traveled excluding German and Evangelist Ansiedlern in possession.

Izvor:  Franzfelder Kulturelle Interessengemeinschaft.V