Portret obojen rečima

Ništa lično

Kažu da se smeješ kao da se ne sećaš, a ja znam da suze izvršavaju minijaturna samoubistva u tvojim očima. Kažu da se hvališ kako ne naviru sećanja, a ja ih vidim iza rešetaka – zarobljena čekaju robiju. Hoće li biti doživotna ili ćeš ipak imati milosti? Kažu da igla na tvom životnom kompasu više ne pokazuje milost kao ljudsku osobinu – odavno je promenila smer kretanja. Ne može se podesiti kompas za ljudskost ako si okružen neljudima. Govore da si okružen ljudima koji su dobri samo u tome da drugima oduzmu energiju. Poput pijavica je isisavaju iz takvih kao što si ti. Nisi umeo da biraš nikada. Uverila sam se u to tek kada si otišao. Nisam uspela da te upozorim da će prečesto od okruženja zavisiti tvoje mentalno stanje. Sada iz priča doznajem ko te oblikuje. Ja ne, zasigurno. Oduzeta mi je privilegija da pokušam da oblikujem lepšu stvarnost za neprilagođenu individuu poput tebe. Preosetljiv si na grube reči, nepravde, izopačenost i ljudsku glupost. Frustrira te činjenica da ljude ne možeš da menjaš, a da si osuđen da budeš u interakciji sa njima. Ja bih ipak rekla da si tu presudu sam doneo. Ne kažu o tebi ništa dobro. Osuli su paljbu na tebe svi koji su te poznavali. Kažu da je tvoj život jedna obična propast lakovernog entuzijaste i ništa više. A meni je teško da poverujem da iza te propasti ne stoji nešto veće, nešto bolje od poroka koji su preuzeli kontrolu nad tvojim životom, jer ti nisi imao dovoljno smelosti da kontrolišeš sopstveni život. Niko mi nije rekao da si srećan. Niko mi nije rekao da si dobro. Niko mi nije rekao da si razočaran. A ja ipak vidim da bežiš od svega što se ne uklapa u sistem vrednosti koji ti propagiraš. Teško je posmatrati sistem vrednosti koji tone naočigled celog društva. Nisi od onih koji su navikli da posmatraju bez nagona za delovanjem. Previše si svestan svake vibracije iz okruženja. Zato si izabrao izolaciju. U toj izolaciji nema ljudi koji čitavog svog života pokušavaju da se dokažu i odbijaju da se suoče sa činjenicom da to što oni nazivaju srećom nije ništa drugo do prikriveni kompleks niže vrednosti posađen u njihovoj svesti. Ljudi koji privlače pažnju na sebe vapeći za potvrdom iz svog okruženja bez koje oni ne umeju da funkcionišu. Ljudi koji glume život, a pojma o životu nemaju. Ljudi koji se dave u pokušaju da izazovu senzaciju, a niko ruku da im pruži. Ljudi koji imaju potrebu da u očima drugih izgledaju bolji nego što jesu, jer su sami svesni da sebi nisu dovoljno dobri. Ljudi koji mnogo govore, ali u tom žamoru ne čuju sebe. Usmeravajući pažnju na kvazi – idilu u kojoj žive zaboravljaju da žive pravi život. Ne menja se milost za besramnost beskrupuloznih očajnika koji imaju ljudsko naličje. Ne odustaje se od sebe zato što je stvarnost izneverila očekivanja, ni zato što je izgubljen osećaj za meru u svetu koji nije ni krojen prema našim očekivanjima. Mi nismo krojači sudbine čitavog univerzuma, već samo svoje. Tvoju su drugi krojili. Kažu da nije nestao sjaj u tvojim očima. To mi je signal da ambicije još uvek žive. Možda dišu usporeno, možda prečesto uzdišu, ali žive i dalje. Tužno je dopustiti da ambicije nekoga poput tebe budu na izmaku, a da žive u onima koji nisu kadri da ih ostvaruju. Ništa lično. Ali mera mora postojati. Mera za vrednost. Istinsku vrednost u svetu u kom je vrednost odavno na izmaku. Prelepa poput zalaska sunca, ostavlja nadu da će ponovo osvanuti...