Portret obojen rečima

Uspavanka za Racio

Sačuvaj me negde da kad jednom pozovem mogu da računam na to da ćeš se odazvati. Ako mi ikada padne na pamet... Ako nedostajanje počne da pritiska... Ako sećanja napadnu a ja ne budem umela da zauzmem stav za samoodbranu...Ako poželim... Da okrenem tvoj broj. Da znam da nećeš ignorisati deset cifara na ekranu. Jer memorisan sigurno neće biti da ti ne bi pravio problem sa ljudima sa kojima sada deliš život. Onima koji misle da sam ti loše sećanje. Imaju pravo da misle, ali ne i da osuđuju. Oni nikada nisu obuli naše cipele. Nikad nisu hodali po žici. Radije su birali utabane staze. Mi nismo bili takvi. Ljubav ne polaže račune. Ona je samo bitisanje u univerzumu koje ljudi pokušavaju da dokuče, ali nikada u tome neće uspeti do kraja. Zašto bismo se dokazivali svetu? Ljubav koja uistinu postoji nema potrebu za dokazivanjem. To bi naružilo lepotu njenog postojanja. Ipak, svet misli. Uvek su najglasniji kritičari, a najtiši oni koji bi imali ponešto pametno da uoče. Nije svet stvorio našu ljubav da bismo se njemu pravdali za svoje postupke – smotrene i nesmotrene. Mi smo njeni kreatori, pa čak ni mi ne polažemo potpuno pravo na nju. Žamor malograđanstva ostaje samo šum negde u pozadini. Malograđanstvo je toliko zaslepljeno svojim plitkim pogledima na svet da i ne primećuje da srlja u bezdan... Ja sam nastavila da verujem da sam ti bolna uspomena. A između sećanja i uspomene postoji fundamentalna razlika. Sećanja su neminovna, ona su produkt svega što smo u životu videli, doživeli... Uspomene sami stvaramo od odabranih sećanja. Ti si od sećanja na našu ljubav napravio uspomenu. I ja sam uradila isto. Sačuvaj me na marginama svoje prošlosti. Te margine uokviruju tvoju realnost. Ljubav na marginama stranica koje je Život ispisivao je jedina forma ljubavi za koju si znao. Poput hoda na žici - jedan pogrešan korak bi bio fatalan. Učili smo jedno drugo održavanju balansa. Nesigurnost je za nas bila nepoznat pojam. Strah je bio iluzija. Zato, ako mi ikada padne na pamet... Ako se Razum, Ponos i Ego ne usprotive... Ako Želja nadjača tvrdoglavost... Ako uspem da se iščupam iz kandži Inata... Ako pobegnem od svega toga za jedan trenutak življenja ne marginama sa tobom... Nemoj se pitati da li će to narušiti balans života koji sada vodiš. Ti si vešt akrobata. I ja znam da ćeš se snaći. Deset cifara ne ekranu. Za jedan trenutak večnosti. Za nas dvoje - dve tačke u beskrajnom univerzumu. Ti proceni koliko I da li vredi. Kad bismo jedno drugom priznali koliko nam je stalo, nestali bismo. Ja iz tvog, a ti iz mog života. Znajući to, nikad se nismo usudili da priznamo. Izabrali smo da sačuvamo jedno drugo i ostanemo u uverenju da naš odnos ne krije mnogo više od uzajamnog poštovanja. A ljubav smo sakrili i zabranili joj da izađe na videlo. Koliko surovo to zvuči sada kada sa distance posmatram naš odnos. Kada posmatram situaciju iz nove perspektive. Da li ikad pomisliš koliko smo surovi bili prema jednoj ljubavi? Da li ti ikad prođe kroz glavu misao o tome da smo... Ubili ljubav? Krivi smo. I znamo da nije bio nehat. Svesno ubiti ljubav… Nije li to težak zločin? Zar je ona bila naše vlasništvo? Zar smo sebi dopustili da je posedujemo? Ako nam već niko drugi greške ne prašta, trebalo bi barem samima sebi da ih oprostimo. Uostalom, kome ja važno šta drugi misle? Samo onima koji će doveka ostati zarobljeni u dogmama. Nikad prodisati neće. Nikad živeti. To je surova autodestrukcija. Važno je samo ono što smo sebi prošaputali da nas čini srećnima. Da mogu, pustila bih Racio da odspava dok te ne odvolim... Ušuškala bih ga na sigurno, otpevala mu uspavanku i poljubila za laku noć... Ne bih mu dozvolila da se probudi. Jer Racio je završetak naše ljubavi. Ako se ljubavlju ovo uopšte može nazvati. Racio je nemi posmatrač, saveznik Savesti. Ne dopušta. Opominje. Odvraća. Govoriš da me voliš, ali ja čujem njegov glas koji nadjacava tvoj. Jer Ljubav uvek govori šapatom. Lepe reči žive svoju tišinu. Racio zapoveda. Njegov ton je oštriji. Preostaje mi samo da ti čitam sa usana. Možda bi ućutao kada bih usne prislonila na tvoje... Ne, neće ućutati. Čujem njegov urlik. Ne osuđuj to što se udaljavam od tebe. To je zbog toga što se ne rukovodimo istim principima. I ljubav je princip. Kao i razum. Da mogu, uspavala bih ga i potrudila se da tone u snu dok ne proživim večnost sa tobom. Malu večnost bezgranične sreće. Ali on nikako da zaspi. A pokušala sam, moraš mi verovati da jesam. Uspavanka za Racio bila je previše tiha. Izmiču mi reči… Pomislih, možda je nije ni čuo. Pevaću glasnije. O tome koliko sam te volela. Izgovoriću reči koje ti nikada nisam rekla zato što ti nisi bio spreman da ih čuješ. Zato što bi te uplašilo sa kakvom lakoćom sam u stanju da volim nekog poput tebe. Govoriću o tome koliko sam bila srećna. Koliko mi nedostaješ. O tome da I ja znam koliko sam tebi značila. Iako si mi sve prećutao. Ali naučila sam da osluškujem Tišinu. Reči bi bile previse jake. Ti si ionako morao da odes. Opredelio si se za tišinu zato što si mislio da ona manje boli. Uverena sam da ti u ušima svake noći, kad je nebo napolju poliveno zvezdama, sjajnim tačkama u beskrajnom univerzumu, odzvanja urlik Tišine koju si pokušao da ućutkaš, a koja nikad ućutati neće.