Portret obojen rečima

Pesnik i trgovac

Šteta je uništiti ambiciju jednog nedokazanog sanjara. Znate, nije to isto kao kada trgovcu predočite mogućnost da bi ovog meseca obim prodaje mogao da opadne i da će zbog toga zaraditi manje novca od planiranog. Ne, trgovac će naći načina da nadoknadi nastali gubitak. Ali kako nadoknaditi uništeni san nepopravljivog entuzijaste koji ne hoda, već lebdi nad pločnicima grada koji tone u navike i stereotipe i ne liči na grad iz detinjstva koji je samo još u sećanjima sposoban da pruži slobodu? Kako rečima objasniti sanjaru da su snovi pustoš, a ne oaza mira i nade koju on prečesto vizualizuje, češće nego što ovaj oholi svet može da podnese? Ne veruje se u snove baš svakog sanjara na ovom svetu. Ne, veruje se samo u snove sanjara koji se voli. Njegove ideje se brane. Njegova sloboda se poštuje. Njegova misao se uvažava. Jer, on nudi veru u neke bolje ljude. U neka vedrija svitanja. U neke čistije emocije. Jer on ne nudi naviku. Ni stigmu. Ne etiketira ljude koje ne poznaje, jer smatra da svako ima pravo da živi onako kako želi, a ne kako drugi smatraju da treba živeti. Ne poštuje pravila jer ne razume njihov smisao. Ne poštuje ograničenja jer veruje u beskonačnost ljudskog uma. Voleti slobodu jednog sanjara oslobađa onog koji voli. Voleti njegovu ideju o sreći kao cilju kojem čovek treba da stremi kroz čitav život uliva nadu, nudi preporod. Navići se na prisustvo jednog sanjara zadaje bol. On ne zna za naviku. Napustiti jednog sanjara je greh. Ali voleti ga – vraća u život. Kada okolina okarakteriše jedan nemirni duh kao ludost, jednu čistu sreću kao naivnost, jedan ljudski život kao dečju igru, neću dati da to čuješ. To bi moglo da unizi tvoj pokušaj da uneseš malo vedrine u ovo sivilo koje je progutalo grad u kojem smo proživeli dva detinjstva koja su nas definisala kao ljude. Detinjstvo je baza čovekove ličnosti. Senka koja prati čoveka i određuje njegovo ponašanje. Ali sve se dešava na podsvesnom nivou. Potrebno je ovom svetu više smelosti za nove poduhvate, manje straha od velikih ambicija koje ljudska malodušnost premerava i definiše kao ’velike’. Više rizika za jači osećaj zadovoljstva, manje vezivanja za ustaljene obrasce ponašanja koji čoveka bacaju u ponor zvani: rutina. Više pokušaja za učenje na greškama, manje straha od poraza. Jer poraz, ti znaš, ne postoji. To samo čovek poražava sebe mišlju da je poražen. Postoji pokušaj. Postoji pad nakon kojeg treba ustati i produžiti dalje. Ne ostati na zemlji. Ne odustati od toga da se pokuša. Ponovo. Ponovo. I ponovo. Svaki put ispočetka. Tvoje vreme je trenutak. Ni korak unazad ka prošlosti. Ni korak bliže budućnosti. Tačno jedan sadašnji trenutak. Samo on, rekao si, pruža priliku da se život istinski proživi. Prošlost zarobljava. Budućnost ume da zavara. Sadašnji trenutak je jedino istinsko merilo čovekovog vremena. Ti nisi za stalnost. Ni za kontinuitet. Ne mogu te zadržati jer bi takav moj gest bio protivan tvojoj prirodi. A voleti nekog znači živeti u skladu sa njegovom prirodom. Ne nametati mu sopstveni način življenja kao jedini ispravan. Nismo tu da bismo se nadmetali čiji je način ispravniji. Tu smo da bismo uskladili svoje načine koji se razlikuju dovoljno da bismo mogli da funkcionišemo. Tvoj odlazak je bio nečujan. Skoro da ga nisam ni osetila. Bilo je potrebno da prođu godine da shvatim da ti više fizički nisi pored mene. Ostavio si mi reči koje odišu podrškom. Misli ispunjene toplinom. Lekcije o snazi, borbi i istrajnosti. Ostavio si mi sećanja da upotpune slagalicu moje prošlosti. Ostavio si mi i deo sebe – da ne zaboravim. ’’Nije šteta ako nestane jedan od jednakih, to list ljudski opada. Ali ako umre onaj ko se izdvojio svežinom, ostaje zastrašujuća praznina. Što je više sivih ljudi u sivom životu, sve je sivlje, sve tužnije živeti. Umro je pesnik, svejedno kakav, rodio se još jedan trgovac’’, napisao je davno Meša Selimović u svojoj ’’Tvrđavi’’. Osećam. I znam. Ostala je zastrašujuća praznina...