Folklor:

Folkor, negovanje narodne tradicije i očuvanje integriteta svog naroda.
Kroz igru i pesmu, provlače se običaji iz različitih delova naše zemlje.
Vlaških predela, Niša, Mačve, Šumadije, Banata i još mnogih drugih.
Interaktivan hobi, sa dosta putovanja zanimljivih i lepih uspomena.
Dobro društvo, ljubav prema igri i svom narodu, kao i česta putovanja,
 su samo neka od obeležja ove vrste umentnosti i hobija.

SRPSKI FOLKLOR I NJEGOV RAZVOJ

Narodno stvaralaštvo se često kod nas izjednačavalo sa pojmom folklora, što bi bilo njegovo šire značenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, što bi bilo njegovo uže značenje. Izraz folklor, koji je nastao sredinom prošloga veka, ubrzo se proširio svuda po svetu i odomaćio kako u običnom govoru, tako i u naučnoj terminologiji. Upotrebu termina folklor predložio je engleski arheolog William John Thoms u časopisu Atheaneum od 22. avgusta 1846. godine. Termin je stvoren spajanjem dve engleske reči: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom označava skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: običaji, verovanja, znanja, usmena tradicija, sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor istovremeno se označava stvaralački tok u narodnoj umetnosti — neprekidan i veoma živ proces i preživeli ostaci shvatanja i pogleda na svet iz raznih perioda prošlosti mestimično još uvek živa praksa koja postepeno nestaje, menja se ili prilagođava novim uslovima života. Zato je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktičko stanje i stvaralački proces. Zbog toga ga je pogrešno nazivati živom starinom, pošto se na taj način isključuje njegova društvena uloga u skorijim razdobljima i u sadašnjosti. Ne ulazeći u sve grane folklora, u ovom će se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetničko stvaralaštvo u Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu.

Do oslobođenja od Turaka u Srbiji nije bilo drugog umetničkog stvaralaštva sem narodnog. To je pre svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i drugi književni oblici, zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske, zabavne i viteške igre, narodna likovna umetnost i drugo. Srpska narodna umetnost živela je sa narodom, ona je proizišla iz njega, pa u sebi nosi više istine nego umetnosti koje se rađaju po ateljeima i kabinetima. U odnosima čoveka i njegove okoline, treba tražiti onu dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi se ona shvatila, nije bila potrebna predsprema — ona je bila jasna i bliska svima.

Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljaštvo postaje oslonac mlade srpske države, pošto gradskog srpskog stanovništva gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji društveni sloj, seljaštvo se u Srbiji izjednačavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralaštvo pripadalo seoskom stanovništvu. Zato se seoski folklor i danas naziva izvornim, pošto su se iz njega razvili i još se razvijaju kasniji oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u varošima se osetio i u stvaralaštvu, nošnji, arhitekturi, enterijaru, ishrani i drugim kulturnim pojavama. Na podlozi tradicionalnih, nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije, lakše i koje su bile pralogeđene zatvorenom prostoru a vezane za gradski način odevanja i kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih građanskih igara pripadao je drugom žanru, kao što je pripadala i gradska pesma i uopšte način života.

Iako je narod u selima bio etnički jedinstven, u narodnom stvaralaštvu su postojala dva različita kulturna modela, koja su zavisila od načina života i privređivanja. Drugačije je bilo stvaralaštvo zemljoradnika u ravničarskim krajevima bližim Savi i Dunavu a drugačije stvaralaštvo stočara u južnim planinskim krajevima. Njihove igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije stanovništva pripadaju istome etnosu. Iz zajedničke slovenske baštine Srbi su na Balkan preneli starije folklorne uzore, gde su se oni mešali sa zatečenima i gde su se dalje razvijali saglasno novim životnim situacijama. U zonama dodira agrarnih i stočarskih modela narodnog stvaralaštva rađao se niz prelaznih varijanti. Dolazilo je do prožimanja i mešanja obe tradicije i stvaranja novih kulturnih obrazaca, pošto je u tim zonama seljak morao istovremeno da bude stočar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe tradicije.

Brojni odnos seoskog i gradskog stanovništva danas se radikalno izmenio u korist gradskog. Zato se klasični pojam „narod“ više ne odnosi samo na seosko stanovništvo. Paralelno sa promenom značenja pojma „narod“, menjalo se i narodno stvaralaštvo. U razvijanju pojedinih njegovih oblika učestvovalo je i stanovništvo gradova, bilo sasvim novim folklornim oblicima, bilo razradom izvornih folklornih elemenata, pa se zato danas obraća pažnja na folklor svih slojeva stanovništva.

Izrazi „narodna igra“ i „narodna pesma“ danas se kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka za izvorni narodni melos i igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, pošto je proces menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne predaje se lako zaboravu starija muzička i orska baština, pa starija i novija tradicija nastavljaju da žive paralelno.

Anonimnost srpskog narodnog stvaralaštva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac pojedinih dela nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetničke afirmacije. Suština narodnog stvaralaštva je društvena, zbog toga što ono uvek pripada grupi ličnosti u tom smislu što je izraz opšteg ukusa, opštih estetskih shvatanja. Izvođač i stvaralac su se uvek kretali u granicama opštih stilskih pravila. U riznici kulturnog nasleđa postojali su gotovi modeli koji su služili za ugled. Improvizacija izvođača imala je važnu ulogu u kolektivnom stvaralačkom procesu narodnog stvaralaštva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti način. Dešavala su se odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju osnovni motiv stalno menjao, doterivao i uglađivao, razgranavao u nove oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se iz pramodela obrazovale čitave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos individualnog i kolektivnog u narodnom stvaralaštvu otkriva tajnu stvaralaštva, pošto su varijante samo etapni stadijumi razvitka. Iako rešenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralaštvu nije jednostavno, može se reći da su u našoj nauci već učinjeni ozbiljni prilozi. Sinkretičnost je jedna od važnih osobina narodnog stvaralaštva. Ritam je ona zajednička osnova koja povezuje govor, pesmu, muziku i igru. Oštra granica između govora i pesme kadkad teško može da se povuče, pošto se u pojedinim prilikama one sasvim približuju (bajalice, tužbalice itd.).

Narodna pesma je umetnička celina koja je složena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika, nastali su različiti oblici u metrici a naročito u ritmičkim shemama. Govorna intonacija je služila kao osnova za stvaranje narodne pesme.

U srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija, vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma.

Tipičan oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno povezanih igrača koji se kreće po kružnoj a ređe po krivudavoj liniji. Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice, kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za plodnost, kišu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja, inicijacije, svadbe ili smrti.

U igrama i pesmama ogledaju se iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira kulturnih područja zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednačavanja muzičkih i igračkih obrazaca, pri čemu je područje središne Srbije imalo značajnu ulogu. Polazeći odatle, pojedine pesme i igre postajale su opšta svojina.

Ovde treba istaći jednu pojavu koja je znatno uticala na svestranije upoznavanje i oživljavanje muzičke i orske tradicije. Ta je pojava uticala i na međusobnu razmenu folklora. Podsticaj su dale smotre i festivali izvornog folklora užih ili širih regiona. U pripremama za te festivale amaterske grupe i pojedinci trebalo je da naprave izbor najvrednijih primera narodnog stvaralaštva svoga kraja. U slučaju da to ne učine, bez obzira na izvođačke kvalitete, gubili bi priliku da odu na selekciju višeg ranga, koja bi ih odvela dalje — ka vrhunskim festivalima. Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaženje i reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog melosa i igara. To je bilo korisno i za nauku, pošto su otvorene mogućnosti za stvaranje potpunijih zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio prepušten traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, pošto su zapisi i analize izvornog folklora poslužili za dalje korišćenje i obradu.

Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju. Pred rat su bile dve takve priredbe, 1938. i 1939. godine na tadašnjem Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za sakupljanje i negovanje izvornog folklora pošto je okretanje sopstvenim izvorima bilo temelj renesanse našeg narodnog stvaralaštva. Prvi festival jugoslovenskog izvornog folklora priređen je u Opatiji 1951. godine. Radi evidentiranja raspoloživog materijala i radi preprema za Opatiju, u Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo veoma bogat fond narodnih igara i pesama. Ta se tradicija očuvala i do danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (u Leskovcu do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani primeri izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera (Homoljski motivi, Crnorečje u pesmi i igri, Dragačevska truba i drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih takmičarskih kategorija, sadrže i takmičenja u folkloru.

Izvorni folklor se dosta neguje i u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi često bili inspiracija stvaralaštva individualnih umetnika — kompozitora ili koreografa. Negovanje, reprodukcija i obrada folklora postali su predmet interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih institucija. Kada se zna da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u našoj se savremenosti našla ravnoteža između negovanja izvornog folklora i njegove umetničke obrade i interpretacije.

Stilizacija i obrada folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih izvornih oblika ali zadržavaju bitna stilska obeležja pomoću kojih mogu da se nepogrešivo identifikuju. Ta stilska obeležja se ogledaju u izvesnom broju karakterističnih elemenata koji daju kolorit folkloru pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naročito podvlače i doziraju, pošto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglašavanjem, folklor izgubio svoja autentična obeležja i postao nešto sasvim drugo. Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora temeljno da poznaje suštinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da uoči sve bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspešno koristi pri razradi.

K o l o.  – Kolo je kod nas najrasprostranjeniji i najomiljeniji oblik igre. Kolo je takav oblik u kome učestvuje neograničen broj igrača koji igraju svi zajedno i koji su međusobno povezani u jednom nizu. Kolo se kreće redovno po kružnoj a ređe po spiralnoj ili zmijastoj liniji. Kolo se može igrati u zatvorenom krugu, što je slučaj kada se ne zna gde je početak a gde kraj kola. Zatvoreno kolo raoprostranjeno je u Slavoniji, Crnoj Gori, Lici, Dalmatinskom zagorju i Vojvodini. U Crnoj Gori postoji zanimljiv oblik zatvorenog kola. To je „kolo na kolu“. Tragova toga kola ima i po Srbiji (istočna Srbija i Stari Vlah). Kod ovog oblika igre igrači donjeg kola nose na ramenima igrače gornjeg kola

Češći oblik igre je otvoreno kolo. Tu su igrači međusobno povezani isto kao i kod zatvorenog kola, samo što je lanac na jednom mestu prekinut, tako da se zna gde je početak a gde kraj kola. Igrač na početku zove se kolovođa a igrač na kraju kola kec. Ovo su danas najuobičajeniji izrazi kojima se nazivaju ti igrači ali ovih izraza ima mnoštvo. Obojica ovih igrača imaju u kolu naročitu ulogu i biraju se među najboljim igračima. Oni su glavni igrači i diktiraju ostalim igračima i sviračima tempo igre, figure i sl. Kolovođa je glavna ličnost u kolu i od njegove igre umnogome zavisi kako će kolo igrati. On upravlja kolom bilo ličnim primerom, što prihvataju ostali igrači, bilo glasnom komandom, naročitim znacima ili na koji drugi način. Muzički pratioci takođe paze na njegove znake, pa prema njima ubrzavaju ili usporavaju tempo. Ima slučajeva kada su kolovođa i kec u naročitom uzajamnom odnosu. Uzajamni odnos kolovođe i keca može se ogledati i u naizmeničnom izvođenju figura. U ovom slučaju, dok kolovođa izvodi figure i skokove, kec igra kao i ostali igrači. Čim on prestane, igru preuzima kec a kolovođa igra sa ostalim igračima. Kod nekih naših igara, naročito svadbarskih, unapred se zna ko će od učesnika svadbe povesti koje kolo.