Početna

  Prethodna

  Sledeća
 
 
 Zločinačke osobenosti
 Stotinama godina naučnici istražuju teoriju da su neki ljudi prosto predodređeni zločinci.
 Antropologija, nauka o ljudima, bila je omiljena sredinom 19. veka. Antropolozi koji su izučavali nenormalno ponašanje, proučavali su razne vrste zločinaca, tražeći zajedničke fizičke osobine.
 Jedan od najpoznatijih istraživača bio je francuski zatvorski lekar Lovenj, koji je pravio odlivke glava svojih pacijenata, ukazujući na njihove zločinačke odlike. Međutim, utvrđeno je da su njegov rad i rezultati skoro sasvim pogrešni.
 U isto veme je Alfons Bertijon, koji je radio za parisku policiju, vršio detaljna merenja glava i tela zločinaca, ali sa sasvim drugim ciljem. On je merenjima hteo da omogući prepoznavanje poznatih zločinaca, a ne da pravi njihove psihološke profile.
 

                            


 Kosti
 Prosto je neverovatno koliko podataka stručnjaci mogu dobiti iz hrpe kostiju - dovoljno da se rasvetli vešto prikriveni zločin.
 Za početak, mogu da ustanove pol mrtve osobe, jer se muški i ženski kostur razlikuju po karličnoj kosti.
Čak i bez potpunog skeleta, može se odrediti visina, tačnošću do 25 mm, merenjem dugih kostiju noge (butnjače i cevanice). Starost se ponekad može odrediti načinom na koji su se spojili delovi lobanje ili, do 25. godine, razvojem zuba.
Građa glave, jagodičnih kostiju lica, zuba i dugih kostiju može prilično pouzdano da ukaže na rasu kojoj je mrtva osoba pripadala.
 Rekonstrukcija lica je veoma bitan deo identifikacije žrtve, pogotovo ukoliko je telo veoma oštećeno ili su pronađene samo kosti.
 Sudski patolog Piter Venezis prvi je počeo sa primenom laserske tehnologije u rekonstrukciji lica.

 
 Istina je u detaljima
 Retko se dešavaju čisti slučajevi - zločini kod kojih je odmah jasno šta se desilo, ko je počinitelj i koji su njegovi motivi.
 Većina uspešno rasvetljenih slučajeva zavisi od veštine istražitelja da na osnovu malobrojnih tragova dokuči šta se zaista dogodilo. Tada nijedan detalj nije nevažan. Svedok se možda priseti boje ili modela kola, ponekad čak i registarske tablice. Slučajni prolaznik možda uoči neku fizičku osobenost osumnjičenog, glas ili tetovažu. Neki kriminalci oblače se upadljivo ili nose nakit koji privlači pažnju. Svi ovi detalji pridodaju se ostalim dokazima i kasnije izlažu na sudu, pred porotom, u cilju dokazivanja krivice optuženog.

  Mesto zločina
 Prvi zadatak policajaca, koji pristignu na mesto zločina, jeste da "zatvore" taj prostor i spreče nehotično uništavanje mogućih dokaza.
 Najvažniji pripadnici istražnog tima u tom trenutku postaju službenici koji vrše uviđaj. Uvežbani i iskusni, motre i traže tragove i moguće dokaze koje će poslati sudskoj laboratoriji na ispitivanje.
 Telo žrtve mora se odneti, što pre, na obdukciju. Međutim, pre nego što se to učini, lekar mora da proglasi žrtvu mrtvom.  Potom se kredom ili trakom iscrtava silueta oko leša, kako bi istražitelji znali njegov položaj. Tek tada se telo nosi u mrtvačnicu, na dalju analizu.

 

 

  Izdajnički tragovi
 Naizgled nevažni tragovi koje počinitelji ostave za sobom, na mestu zločina, mogu policiji biti od presudne važnosti tokom istrage. Tu spadaju otisci prstiju, cipela ili automobilskih guma, ali i mrlje od krvi, koje ukazuju na to gde se i kako zločin tačno odigrao.
 Tragovi ponekad nisu dovoljno očiledni neiskusnoj osobi. Najlakše je uočiti razbijeno staklo ili rupe od metka. Međutim, ispitivanje ovakvih tragova zahteva naročitu obuku i opremu. Ponekad, čak i oštećenja koja je oružje izazvalo na stvarima može pomoći.
 ZLOČIN I ISTRAGA

                      
  Otisci prstiju i DNK
 1858. godine je Vilijam Heršel, engleski službenik u Indiji, ustanovio i objavio da na celom svetu ne mogu postojati dve iste šare na jagodicama prstiju, te da je njihov izgled nepromenljiv tokom života.
Krajem 19. veka stručnjaci su razvili postupak razvrstavanja otisaka prstiju tako da se mogu lakše porediti.
 Kao što su otisci prstiju jedinstveni, tako je i sa dezoksiribonukleinskom kiselinom (DNK). Naučnici su 1984. godine otkrili da naprave DNK profile (neki ih zovu i "genetski otisci") od telesnih tečnosti, tkiva, kože ili korena kose.
Poređenjem genetskih podataka osumnjičenog sa onim što je nađeno na mestu zločina, stručnjaci mogu da dokažu njegovu povezanost sa zločinom ili nevinost.
  Sudska medicina
 I pored neverovatnog razvoja tehnologije, osnovni postupci laboratorijskog ispitivanja ostali su isti. Glavni zadatak ispitivanja je poređenje. Na primer, istražitelj će uporediti vlas ljudske kose nađene na mestu zločina sa dlakom osumnjičenog, ili će upoređivati vlakno odeće nađeno u automobilu osumnjičenog, sa odećom žrtve. Za to će koristiti prevashodno mikroskop i hemijske postupke.
 Svaka takva laboratorija sadrži nekoliko tipova mikroskopa koje naučnici koriste u svom radu.
Elektronski mikroskopi mogu da uvećaju uzorke više od 150.000 puta, što istraživanje čini srazmerno tačnijim. Uporedni mikroskopi omogućavaju istražiteljima da istovremeno proučavaju dva uzorka, jedan do drugog. Drugi tipovi mikroskopa pomažu u prepoznavanju minerala i droge, kao i poređenju metaka, da bi se utvrdilo jesu li ispaljeni iz istog oružja.
 Rad u takvoj laboratoriji objedinjuje mnoge naučne discipline, kao što su biologija, hemija, balistika, ispitivanje papirnih dokumenata i sl.