ROMANSA                                                                                                                 SENKA      

Nemoj da odes više u onaj grad gde smo od sebe zaboravili pola.                                             Zbog svega što smo najlepše hteli, hoću uz mene noćas da kreneš.

Nikad sa zvezda nije teži pad, nego na beton kafanskog stola.                                                   Ma bili svetovi crni, il beli, ma bili putevi hladni il vreli,

U očima sam sve gugutke podavio, pa sam im dugo šaptao smešno opelo.                                nemoj da žališ ako sveneš.

I sve sam svoje osmehe okrvavio. Nije sve belo sto liči na belo.                                                 Hoću da držiš moju ruku, da se ne bojiš vetra i mraka,

Peroni katkad plaču krišom. Sat i koferi. Svako nekud žuri noćas.                                            usprana i kad kiše tuku, jednako krhka, jednako jaka.

Iscepam kartu. Neću da se vratim, za svakim vozom ostaje samoća.                                         Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš,

I samo mraka napune se prsti. Ne vredi, sad smo drukčiji, zacelo.                                             pa sa mnom boli i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti, nije sve belo što liči na belo.                                                         Da sa mnm ispod crnog neba pronadješ hleba komadić beli,

                                                                                                                                                      pronadjes sunca komadić vreli, pronadješ života komadić zreli. 

                                                                                                                                                      Il crkneš ako crći treba, zbog svega što smo najlepše hteli.                            

Još prelepe poezije možete pročitati ovde: Miroslav Mika Antić