Hej! Zovem se Jovana Daljević i rođena sam 8. februara 1992. godine u Beogradu. Do šestog razreda pohađala sam osnovnu školu "Jelena Ćetković", a zatim sam poslednja dva razreda  završila u školi "Filip Kljajić Fića" na Banovom brdu. Kada je došao trenutak da odlučim koju ću srednju školu da upišem, nisam se dvoumila. Moj izbor bila je XIII-a beogradska gimnazija, prirodno-matematički smer. U sedmom razredu osnovne škole prvi put sam učestvovala na takmičenju iz biologije, i tu tradiciju nastavila sam i tokom školovanja u gimnaziji. Zavolela sam istraživački rad, a pogotovo sam se zainteresovala za molekularnu biologiju. U sklopu takmičenja radila sam istraživački rad u Institutu za nuklearne nauke u Vinči i imala priliku da obavim disekciju laboratorijskog Wistar pacova, te da eksperimentalno na svom uzorku odredim nivo ekspresije proteina stresa u ćelijama jetre kod životinja izloženih akutnom stresu. To je za mene bilo veliko iskustvo, i isprva sam želela da studiram molekularnu biologiju.  Međutim, moj konačan izbor bio je Ekonomski fakultet u Beogradu. Odlučila sam da ljubav prema biologiji ostane moj hobi, a da se posvetim prilično drugačijoj nauci, i da uđem u svet potpuno različit od onoga koji me je isprva privlačio. Zadovoljna sam izborom koji sam napravila, i nadam se da ću na smeru Statistika, informatika i kvantitativne finansije koji god od modula da odaberem, steći znanja i veštine koje će mi omogućiti da uspešno savladam svaki izazov na koji budem naišla prilikom rada.

Kada bi trebalo da izdvojim jednu reč koja me opisuje, to bi svakako  bila - odgovorna. Najstarija sam od dece, kako u užoj tako i u široj porodici, i od svoje desete godine okružena sam mališanima. Brat Luka od mene je mlađi 10 godina, a sestra Kjara 12 i po. Svi članovi moje porodice su veoma bliski, i ne mogu da zamislim dan bez igre sa bratom i sestrom, kuvanja sa mamom, razgovora sa tetkom,... Moj brat Luka rođen je sa invaliditetom i s  obzirom na to da u porodici odgajamo dete sa posebnim potrebama, tokom njegovog odrastanja zajedno sa svojim roditeljima susretala sam se sa brojnim izazovima, i pred nama se i danas  otvaraju pitanja na koja nastojim da nađem odgovor. Položaj osoba sa invaliditetom u našoj zemlji je veoma težak, i iako nema veze sa mojom budućom strukom, volela bih da u budućnosti pronađem način da nešto učinim po pitanju njihovog položaja u društvu, mogućnosti koje im se pružaju u toku odrastanja i života uopšte, obrazovanja koje im je dostupno, vannastavnih aktivnosti, kao i njihove socijalizacije. Nadam se da ću uspeti da makar okrenem jedra u pravom smeru, iako za sada taj cilj izgleda nedostižno.