Rođena sam 27. juna 1991. godine u Splitu. Avgusta

  iste godine sa porodicom se vraćam u mamin rodni

  grad Leskovac. Tu provodim detinjstvo, i krećem u

  Osnovnu školu "Vasa Pelagić". U petom razredu

  selimo se u  Beograd, meni crn tada. Nova škola, novi

  naglasak, novi ljudi, novo sve. Upisuju me u Osnovnu

  školu "Veljko Dugošević" na Zvezdari, tada počinjem

  da treniram košarku pa je sve postalo lakše. Nakon

  toga polazim u VIII beogradsku gimnaziju, gde stičem

  nekoliko bliskih i dobrih prijatelja. Te četiri godine su

  brzo prošle. Onda je usledio upis na fakultet, gde sam

  trenutno treća godina. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  Evo jedne pesme koju mi je posvetila draga prijateljica

  Nina:

  Imam drugaricu njeno ime je Nataša, borac je,

  ali nije poput onih laktaša kojima novac je na

  prvom mestu. Poseže za loptom ko Albanac za

  osvetom krvnom, tiha i povučena, takav je njen

  karakter, ali ipak nekad plane kao vulkanski krater.

  Živi za basket, nema neki nalet ali uzme zalet i

  onda za dva šut, šut on je njen glavni adut.

  Ona i ja nepobedivi dream team, pobeđujemo

  radom a ti nemaš čim. Ona ima šut ja imam talenat,

  a nekad smo šutirale ko da bacamo kamen s'ramena.

  Nekad lica kamena, nekad vedra nasmejana, nekad

  brigom zavejana, ali i posle svih kriza dođu bolja

  vremena. Problema nam je preko temena, ali uvek

  drugarstvo pobedi, vernost se u pitanje ne dovodi.

  Mi nismo kvarne kao kanalizacioni odvodi. Ona

  živi za košarku, ja živim za rep, ja sam za ulični

  basket i ona malo kapira rep. Ali nema poverenja

  u mene, neće da mi se poveri i tu komunikacija

  vene, valjda će i to nekad da se preokrene. Imamo

  loše periode nekad onako na smenu, ali posle

  basketa problem ostavimo na terenu.

 

  Poruka za kraj:

  Kad ti bude teško pročitaj ovo, nasmej se i pomisli  

  bolje vreme mora da dođe pre ili kasnije.