Rođena sam 27. juna 1991. godine u Splitu. Avgusta
iste godine sa porodicom se vraćam u mamin rodni
grad Leskovac. Tu provodim detinjstvo, i krećem u
Osnovnu školu "Vasa Pelagić". U petom razredu
selimo se u Beograd, meni crn tada. Nova škola, novi
naglasak, novi ljudi, novo sve. Upisuju me u Osnovnu
školu "Veljko Dugošević" na Zvezdari, tada počinjem
da treniram košarku pa je sve postalo lakše. Nakon
toga polazim u VIII beogradsku gimnaziju, gde stičem
nekoliko bliskih i dobrih prijatelja. Te četiri godine su
brzo prošle. Onda je usledio upis na fakultet, gde sam
trenutno treća godina.
Evo jedne pesme koju mi je posvetila draga prijateljica
Nina:
Imam drugaricu njeno ime je Nataša, borac je,
ali nije poput onih laktaša kojima novac je na
prvom mestu. Poseže za loptom ko Albanac za
osvetom krvnom, tiha i povučena, takav je njen
karakter, ali ipak nekad plane kao vulkanski krater.
Živi za basket, nema neki nalet ali uzme zalet i
onda za dva šut, šut on je njen glavni adut.
Ona i ja nepobedivi dream team, pobeđujemo
radom a ti nemaš čim. Ona ima šut ja imam talenat,
a nekad smo šutirale ko da bacamo kamen s'ramena.
Nekad lica kamena, nekad vedra nasmejana, nekad
brigom zavejana, ali i posle svih kriza dođu bolja
vremena. Problema nam je preko temena, ali uvek
drugarstvo pobedi, vernost se u pitanje ne dovodi.
Mi nismo kvarne kao kanalizacioni odvodi. Ona
živi za košarku, ja živim za rep, ja sam za ulični
basket i ona malo kapira rep. Ali nema poverenja
u mene, neće da mi se poveri i tu komunikacija
vene, valjda će i to nekad da se preokrene. Imamo
loše periode nekad onako na smenu, ali posle
basketa problem ostavimo na terenu.
Poruka za kraj:
Kad ti bude teško pročitaj ovo, nasmej se i pomisli
bolje vreme mora da dođe pre ili kasnije.