...Pa da počnem....

Prvo da kažem da sam provela bar sat vremena u čitanju prezentacija starijih kolega. Pokušavala sam da otkrijem koju to formu treba da ima moja lična prezentacija. Onda sam nekako usputno shvatila da su sve to "nelično lične" prezentacije. Pišeš o sebi, a kao da sebe ne pominješ. Površno i nerevnosno. Zagrebeš površinu, a ispod nje još jedan zaštitni sloj. Razmišljala sam onda, ako bih otišla dalje i zapravo pisala o sebi, koliko bi mi to naškodilo? Pa zar se kroz otkrivanje dela sebe, taj deo gubi? I naposletku, palo mi je na pamet da u krajnjem slučaju u pisanoj formi mogu biti bilo ko. Poput dopadljivog književnog lika, koji je "programiran" da nam se dopadne. Mogla bih da izmislim da imam psa i da ga mnogo volim. I onda bih stavila njegove slike. To bi ispunilo stranu. Mogla bih da kažem kako volim da se družim i da sam vedra i pozitivna. Ali šta sa činjenicom da to nije istina?