Porodica mi je najvažnija u životu. Volim ih zato što su posebni, dobri, pametni, zato što oni mene iskreno vole, ne pretvaraju se i uvek su tu. Da me pokriju kada zaspim na kauču i da me izvuku iz problema. Zasmejavaju me svaki dan i imamo milion lepih uspomena.

Rođake volim zato što su zanimljivi, fini, ljubazni, a neke i zato što imaju loknice i rumene obraščiće.

Drugare volim zato što me trpe, zato što zajedno pijemo kafu, ogovaramo, izlazimo, smejemo se i plačemo. Zato što lupaju gluposti i znaju da me oraspolože.

Neke zato što smo delili istu klupu i zajedno propuštali časove. Nekog jer je pogubljena, sluša dobru muziku, vodi me na svirke, bile smo na moru i odlično se sporazumevamo sa strancima.

Neke jer smo od prvog dana fakulteta zajedno, zajedno spremamo ispite, koji su mnogo pozitivni i mogu da ih probudim u 3 ujutru, a da se ne naljute. I one koji više nisu na fakultetu i one s kojima smo se združili malo kasnije.

Onda one što glasno pričaju i nikad neće naučiti da budu diskretni, koji ne žive u Beogradu, a ostali su mi jako bliski. I one mnogo fine i ćutljive.

I...one sa kojima sam provela sate i sate u našem parkiću, koje su čudne na isti način, sa kojima se pogledam i krećemo da se smejemo jer uvek pomislimo isto. Jer smo putovale zajedno i proživle puno lepih trenutaka.

                  Vodice 2009.