I OPET JESEN

I OPET JESEN

I opet jesen.
Opet tutnje
Beskrajne kiše
Po Nikšiću,
I opet stare
Crne slutnje,
I opet
-sam si,
Nikoliću.

I opet neka
pisma duga,
Očajna pisma
-Bez adrese,
A nigdje drage,
Nigdje druga,
samo ta jesen.
Opet jesen.

A šta ako
Prosviram
Taj metak
Kroz ovo čelo
Neveselo,
A onda počne
Sve
Ispočetka:
Život,
Stradanja,
Pa opet
-čelo.

A šta ako
Nema zaborava,
Ako je to
Samo
Vječna igra kruga?
A šta ako
Tamo
Ispod trava,
boli ova
Ista ljudska tuga?

DAN

Ni u kakav dnevnik ovaj dan ne može,
Ovo ruglo danje, malodušno, sivo,
Ni kiše da se pokisne do kože,
Ni vjetra, ni sunca - ničeg živog.

I to tako tinja - izvan ljudi, mlako,
Niko tim ne živi. Vičem srdit vani:
Dane, đubre jedno, ne sviće se tako,
Gubi se natrag pa pristojno svani...

NEKA ME NE BUDE

Neka me ne bude kad budem prestao da volim,
Jer tada od mene ne bi ostalo ništa..
Možda samo ugarak neki goli,
Od čitavog ovog velikog ognjišta...

Drumovi će poželjet' ludaka

Drumovi ce pozeljet' ludaka,
a ludaka vise biti nece,
vjekovima za njima ce plakat'
ojadjeno nebo i drvece.

Na gradove udarice trava
i zavesti svoju strahovladu,
svi cvjetovi ostace bez glava
da bi bili sa travom u skladu.

Nece biti toga ko ce smjeti
da posumnja u sve ko do sada,
poput teske omorine ljeti
svijetom ce vladati dosada.

I ljudi ce poci u povratak,
opcinjeni minulim stoljecem...
Drumovi ce pozeljet ludaka,
a ludaka vise biti nece.

OČAJ

Dan osvanu a ja - Skadar.
Zle me sile
pretvorile
u gomile
do temelja porušile.
Tri godine tako one
mene lome,
a ja vise nijesam kadar
da se zidam
i survavam
niz litice.

Gojkovice,
mlada Gojkovice...

PJESMA

Na drum palo nebo malaksalo
Ne može se dalje, Vitomire,
I do sad se s mukom bitisalo,
Umiri se, veliki nemire,
Svako te je nadanje izdalo.

KLETVA

Bestraga ti glava!
O ali bez traga
vec odavno ide
moja glava draga,
iz zore
u zoru.
A šta dalje?
Ko nas u taj bestrag
iz bestraga
salje....

Nisi nista ruzno
rekla dobra zeno
sve je to jos davno
ruznije receno.
Proklet sam ja,
proklet.
Zna to ova glava
pa se evo
luda
nekako spasava
pa me evo nekud
ocajnika vodi
da mi pukne mramor
u nekoj slobodi.

20. avgust 1973.

Koliko kukavičluka treba za jednu
hrabrost
o jutro dobrodošlo
i koliko opet hrabrosti za kukavičluk
srce moje.

Čije srce noćas grije
tvoj veseli zvonki smijeh.
Srećo moja davno prošla,
kome li si dobrodošla.

Vitomir- Vito Nikolić

MALILINI

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.

Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
Šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

ROMANSA

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikada sa zvezda teži pad
nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom. Sat i
koferi. Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu. Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi. Sad smo drukčiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo što liči na belo.

NAJDIVNIJI GRAD

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuše svoje rumene uši i ćute.
Zavoleli smo se,
ponešto pseći i svetacki.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
I detinjstvo je te noci otišlo iz njenih cipela.
Mahala je šarenim kockama,
knjigama punim slika,
igračkama
i snovima.
Otisli su konvejeri mašnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao viši
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krošnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.
Nežnost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s' mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suviše ruku
vezanih u sulude čvorove.
Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidžame.
A zidovi su nespretno rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao vise.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate više.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena koza,
kao moji rskavičevi laktovi.
Moje poderane nozdrve
i oprane zile na rukama.
Spavala je kao čuperci trske u mocvari
i kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otišlo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oči
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plišani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Priče su iz šarenih knjiga
pobegle sasvim nečujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandža,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i siše,
ima neslućenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razresene pertle nespretnosti,
i ružičaste okuke tek otkrivenog stida
i glečere kristala neke predugo čekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kiše.
I bedra sto će sutra gumeno da se probude.
I grudi sto će u zoru biti laste i evenke.

HIMNA

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.

BALADA

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena,sama neprimetna,bleda.
Ej,zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda...
Ej,zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja,

jer kada si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo - pola pedlja.

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kao
Pisca I kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje I on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo.

Miroslav Mika Antić

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

ZID

1

Oči u oči sa zidom

Nisam ni lep ni ružan
Lica nemam

Prsa u prsa sa zidom

Nisam ni jak ni slab
Iskustva nemam

Lice u lice sa zidom

Nisam ni dobar ni rđav
Sam sam

2

Lišaj da sam
I njegova tama da prsne

Memla da sam
I njegov mir da vrisne

Munja da sam
I njegova senka na kolena da padne

3

Ugasi se travo

Zašto mi svetliš
Na kamenom šamaru

Ovde sam bez koraka

Vrati se nebo
Na svoje mesto

Zašto mi se plaviš
Između oblaka od maltera

Ovde sam bez očiju

4

I ti
Sa kosom kiše i jabučicama vetra
I ti se vrati

Zašto mi se javljaš
U letovima leptira od kreča

Ovde sam bez srca

Pred zidom
I ja postajem zid

PRE IGRE

Zazmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavicjih jaja
Zazmuri se na drugo oko

Cucne se pa se skoci
Skoci se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom tezinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparcad
ko ostane citav i citav ustane
Taj igra

KALENIĆ

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Vasko Popa

PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
moja reču šumu; moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo što duša prosneva;
poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
ti beše misao moja očarana;
simbol svih taština porazan i leden,

a ti ne postojiš nit si postojala;
rođena u mojoj tišini i čami,
na suncu mog srca ti si samo sjala:
jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

KRILA

Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao straom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima -
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oni što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noc'ne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strašna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlosti neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadem,
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

LJUBAV

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

PESMA

Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nabeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zaspala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.

MOJA LJUBAV

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

DUŠA

Zašto plačeš,draga, svu noć i dan ceo.
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, i onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -

U samotne noći kad zalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...

Jovan Dučić

UTEHA

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, čebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al' sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al`' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

STARA PESMA

Za mnom stoje mnogi dani i godine,
Mnoge noći i časovi očajanja,
I trenuci bola, tuge, greha, srama
I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.

Sve to stoji na gomili trenutaka
U neredu, po prošlosti razbacano,
Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi
I odnosi bez otpora i lagano.

Nemam snage da se borim sa vremenom
Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,
Nego gledam čega imam, šta je bilo:
I sve više, ništa više nije moje.

Kao miris, kao zraci, kao tama,
Kao vetar, kao oblak, kao pena,
Odvojeni dani, noći, lebde, kruže
I prilaze u obliku uspomena.

Al' kad mis'o i sećanje budu stali,
Onda kud će i kome oni poći?
Onda kud će da iščeznu i da odu
Uspomene, moji dani, bivše noći?

Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?
Ko me goni, koga nosim, pre i sada?
Za mnom stoji čega nemam, a preda mnom:
Mrtva prošlost sa životom pokrivena.
Dok budućnost polagano pokrov skida,
Nje nestaje i u prošlu prošlost pada.

MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

                                                Vladislav Petković - DIS

                                  Rekli su....

          
"Sa svakom ženom razgovaraj kao da je voliš,
a sa svakim muškarcem kao da ti je dosadan."
Vajld

"Lijepa se žena sviđa očima,                        dobra žena se sviđa srcu;
jedna je dragulj, druga riznica."
                              Napoleon

"Žena je čovjekova budućnost."

                                                    Sumerska izreka                                                "

Kad neka žena kupuje mušku košulju, onda je zaljubljena

Kad je pegla, onda je udata.
          Ako pri tome pjeva, ona je i prvo i drugo."

                                                                                                                                             Salvador Dali

"Lijepa je svaka žena osim one koja misli da to nije, i one koja misli da jeste."

Jovan Dučić

"Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim."

 Jovan Dučić

"Ako nekad, jureći za srećom, nađete tu sreću, vi ćete, kao i ona starica što je tražila naočare, otkriti da vam je sreća sve vrijeme bila na nosu."

Bernard Shaw

"Sokrat je rekao da je najveća sreća ne roditi se, ali ja ne znam ko je tu sreću doživio."

                                                    Jean-Baptiste Poquelin Molière

"Sreća nam prodaje ono što mislimo da nam daje."

Jean de La Fontaine

Čudno je to kako je malo potrebno da budemo sretni, i još je čudnije kako nam baš to malo nedostaje.

Ivo Andrić

 "Nismo svladali planinu, nego sebe."              
      Edmond Hillary

Naučio sam krajnje oprezno upotrebljavati riječ nemoguće.
      Werner von Braun

"Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji."

     Duško Radović

"Da bi vjerovao u svoj vlastiti put, nema potrebe da dokazuješ kako je tudji put pogrešan."

     Paulo Koeljo

"Tesko je drzati se mere u onome sto si nasao da je dobro."

     Seneka




                                                                     NAZAD