Starost je jedino pravo i veliko siromaštvo. Nema beznadežnije sirotinje od one koja ima, a ne može da troši.

Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!

Jedan od naših sugrađana ugrizao se pre desetak dana za jezik i to je bilo poslednji put kad je okusio meso.

Beograd je ponovo ogrejalo Sunce, jer niko drugi nije hteo.

Plačite ponekad, to je zdravo. Suze postaju lek tek kad ih se oslobodimo.

Žene ništa nisu postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima, a sad su ravnopravne sa nikakvim.

Sinoć je ponovo održana jedna pozorišna predstava, a da niko nije imao pojma o tome. U Beogradu su daleko posećenije sahrane nego neke pozorišne predstave. Naši ljudi vole da vide šta je bilo na kraju, a to moderno pozorište izbegava da kaže.

Duško Radović

Osetljive duše se zaljubljuju u sopstvenu izmišljotinu, predstavu o liku savršene žene, očekujući da će ih ona izbaviti iz sivila,bede i dosade ravnodušnosti života.Ta lica, očiju ranjenih srna isturenih jagodica i čelom pod senkom slapova kose,viđamo posle izvesnog broja godina sa nekima kojih ih ne zaslužuju, ali to je njihov izbor, a mi, umetnici, bili smo samo čuvari njihove, navodne, tajanstvene lepote...

Strah od zaborava pogadja samo one ljude koji nisu svesni sustine zivota - da smo ovde, na ovoj planeti, da igramo neko vreme, po svojim ili tudjim pravilima, da obavimo to sto nam je sudjeno, da isceznemo, i da niko nije suvise vazan.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.

Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.

Stižemo u Beograd privučeni obećanjima koje smo dali sebi,stižemo,ma šta se posle dogodilo sa nama:prelazimo preko velike mutne reke,stižemo peške,vozom ili kamionom,na krovovima teretnih vagona i u prašnjavim autobusima,stižemo u našu veliku avanturu,znajući da će nas Beograd primiti,baš kao što neki dobroćudni rodjak otvara vrata svoje kuće i kaže nam da se raskomotimo.

Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže...

Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

Momo Kapor

Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh, u sebi kažem ime, udahnem duboko i pomislim - tako mi nedostaješ...

Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Ne sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.

Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi još otkrio, jer nisi ga ni tražio.

Lako je biti drukčiji među istima. Teško je razlikovati se od sebe samog...

Zar te ne uplaši pomisao s kim luta tvoja svest kad zaspiš? S kim se izležava tvoj san sad, dok si budan?

Ja ne mogu kako drugi hoće, jer ja neću ni kako ja hoću.

Miroslav Mika Antić

Ništa se teže ne prašta ljudima nego baš ono po čemu su oni najbolji: velike sreće ili velike vrline. Kad bi nam ljudi praštali naše vrline ili naše zasluge, kao što praštaju nedostatke i pogreške, gde bi bio ovaj svet?

Svaka reč koju kažemo je vredna srebra... svaka riječ koju prećutimo je vredna zlata....

Nijedan čovek ne ume da odmeri sreću koju ima, nego samo sreću koju nema. Najsrećniji je onaj čovek koji ume da se udubi u svoju sreću, kao što se drugi udube u svojoj nesreći.

Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.

U hiljadu ljudi koje smo voleli mi vidimo samo jednog, samo svoju najbolju stranu.

U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo.

Jovan Dučić